BLISTALE SU ZVEZDE
Bell’Operu (Lepa opera, prevod sa Ital.) čini grupa mladih operskih pevača, koju predvode sopran Katarina Radovanović i tenor Stevan Karanac. Oni, umesto da samo pevaju, moraju da se pozabave i organizacijom i produkcijom i marketingom, budući da nemaju stalno angažovanje i posao, pa su primorani da se sami bore za svaki nastup.
Pored Katarine i Stevana, u Bell’Operi su još i sopran Nataša Jovović i tenor Mladen Prodan.
Oni su predstavili svoj novi projekat, pod nazivom “Blistale su zvezde”, a koji obuhvata najlepše arije i duete iz svih Pučinijevih opera. Prvi od, za sad, planirana dva koncerta, bio je održan 30-og decembra u Atrijumu Narodnog muzeja, dok nas sledeći očekuje 13. januara u Kulturnom centru Čukarica.
Tim povodom, postavili smo po tri pitanja umetničkom duu koji rukovodi Bell’Operom, tj. Katarini i Stevanu. Evo šta su oni odgovorili:
Katarina Radovanović, generalni direktor
Tvoja funkcija ti daje veliku odgovornost i malo je potrebno da od velikog uspeha postaneš “glavni krivac za sve”. Na kakve probleme si nailazila tokom pripreme ovog koncerta?
Prvobitno smo želeli da dovedemo gosta, tenora iz Hrvatske, ali se plan zbog trenutne situacije promenio. Nalaženje prostora je bilo neizvesno do poslednjeg trenutka, zbog promenjivih mera u ovom periodu. Ipak, gde postoji volja, tu postoji način. Publici pružamo dva divna besplatna koncerta, koja će im, nadam se, ulepšati božićne i novogodišnje praznike. Rado ću biti “kriva” za to.
U “Bell’Operi” si okupila sjajnu ekipu mladih operskih pevača. Da li su vas kolege podržale, očekuješ li da ćete pronaći svoje mesto pod domaćim operskim nebom?
Imamo veliku podršku pojedinih kolega i iskreno se nadam da ćemo nailaziti na podršku i u budućnosti. Trudimo se da nađemo svoje mesto na srpskoj operskoj sceni, iskreno verujem u to da ćemo ga i naći.
Program ste pripremali skoro mesec dana, bez reklame i pompe. Planirani prostor je morao biti promenjen u kratkom roku, ali ste ipak uspeli da zakažete koncert u Atrijumu. Potom ste zakazali i “reprizu”, zapravo drugi koncert, 13. januara u Kulturnom centru Čukarica. To će biti dva koncerta u samo 15 dana. Poručujete li time konkurenciji da se čuva “gneva” “Bell’Opere”?
Pokreće nas ljubav prema našoj profesiji i želja da doprinesemo broju kulturnih događaja u Srbiji. Teško je organizovati događaj sa publikom u ovakvim okolnostima i svedoci smo tome da su mnoge institucije ili potpuno zatvorile svoja vrata u periodu novogodišnjih praznika ili događaje održavaju bez publike.
Nama je izuzetno stalo da publici pružimo mogućnost da uživa u muzici, tako da smo u kratkom roku dobili povratnu informaciju od sjajnih ljudi iz Narodnog muzeja i zakazali prvi koncert. Zahvaljujući tvom zalaganju, zakazan je i drugi termin, kada ćemo moći da ugostimo daleko veći broj ljudi.
Jedini cilj Bell’Opere je da mladim umetnicima pruži prostora da se iskažu i napreduju, tako da planiramo još puno događaja u budućnosti.
Stevan Karanac, umetnički direktor
Imaš najlepšu ulogu u postavi “Bell’Opere” i mogućnost da “pukne” svoj “kredo”, od čega uglavnom zavisi da li će se publici program dopasti ili ne. U prevodu, uzalud dobra režija i skupa scena ili tehničko savršenstvo, ukoliko je izbor arija dosadan i neatraktivan….
Tako je, bavim se prvenstveno umetničkim aspektom naših projekata, kojih je više “u fioci”, nego realizovanih, za sada. Ipak, sve moje odluke su pre svega – predlozi, od vizuala (posteri, pozivnice, program) do liste i redosleda numera – ipak se oko velike većine pitanja u Bell’Operi dogovaramo.
Kada je ovaj projekat u pitanju, pevači su davali svoje predloge i repertoar jeste kreiran u zajedničkoj inspiraciji. Sa umetničkog stanovišta preuzimam svu odgovornost za ovako zahtevan program dat mladim pevačima, kao i za fokus na operski opus samo jednog kompozitora.
Od “prerano” do “nisi više mlad” je premalo vremena da bi sva ova divna muzika ostala neispevana. Ipak, naredna dva projekta, od mnoštva naslova koji čekaju realizaciju, biće Mocartove opere, što se smatra repertoarom primerenijim za mlade pevače.
Postoji li način da izmeriš izazov koji ti je dodeljen, mada mislim da si se ti sam dosta angažovao da ti “dodele” takav zadatak? Pevači uglavnom žele samo da pevaju, zašto ti želiš i ove dodatne obeveze?
Kao udruženje mladih operskih umetnika i jeste nam bio cilj da se iz perspektive pevača bavimo planiranjem i realizacijom projekata. Tako možemo pružiti povoljne uslove za izvođača i dovoljno stroge da se isti ne opusti, odnosno uslove u kojima i sami kreiramo i razvijamo projekat.
Jasno je da su u pitanju sebične namere – mi na ovaj način želimo da stvaramo prilike da se umetnički izrazimo, da nastupamo i živimo svoj poziv. Sigurno bi svakome od nas bilo lakše da se bavimo samo pevanjem, ali danas svaki freelance umetnik mora po malo biti i sam svoj agent, tako da nekako verujem da zajedničkim snagama, kroz izazove sa kojima se suočavamo, dolazimo i do ličnog rasta.
Uz sve to, tu je i obaveza da razmišljamo i o mlađim kolegama u kojima prepoznajemo talenat.
Tvoja karijera je posle pobede na takmičenju “Lazar Jovanović” krenula vrtoglavim putem, a zatim si nekako postao “persona non grata”, jer si se zamerio pojedinima. Skoro da se se vratio nekoliko koraka unazad i sada kao da počinješ ispočetka. Kako ti vidiš svoje umetničko režiranje nauštrb toga što ne pevaš operu?
Bilo je više trenutaka kada sam osećao da moja karijera ide korak po korak napred ili uzima zalet. Počevši od solističkih rola trećeg faha (tzv. “malih uloga”), 2014. godine, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, gradio sam put ka tim famoznim prvačkim rolama. Prvi cilj u karijeri jeste bio da ih imam bar 10, pre nego donesem odluku šta dalje.
Tokom tri sezone taj cilj sam ostvario i kada sam taj broj nadmašio, stigla je 2020. godina i brojni projekti na pomolu, od Hrvatske, Italije, Rusije, Nemačke, Švedske, Kine… Moram iskreno da priznam da sam polagao velike nade u ovu godinu i radovao se brojnim scenama koje su me čekale širom sveta.
Ipak, planovi su se pokvarili, a ja sam se posvetio drugoj želji koja je rasla paralelno sa karijerom – upisao sam doktorske studije na Fakultetu muzičke umetnosti i nastavio da radim sa svojim profesorom, Nikolom Mijailovićem, uz koga sam pre nekoliko godina napravio prve korake u tim prvačkim rolama.
To bi mogao biti taj novi “početak”, ali osećam da koraci nisu unazad, to je u karijeri koja je krenula svojim tokom prosto nemoguće. Jedina enigma je što ne možemo znati, pa dobrim delom ni kontrolisati koji je to tačno tok, što nam ova godina svima i dokazuje.
Sada, uz odluku da ostanem u Srbiji i jednog dana, nadam se, budem stalni deo naše operske scene, osećam potrebu da iskustvo koje sam stekao podelim sa mlađim kolegama.
Opera neopisivo nedostaje, ali ovo umetničko režiranje, kako si ga nazvao, provocira moje biće na drugačiji način i u tom smislu me održava u životu. Ako ne našim mentorima, koji nemerljive količine energije i znanja nesebično daju, dugujemo sebi da nađemo umetnički izraz koji prija našem biću.
Za mene je to u proteklih mesec dana bio kreativni rad na ovom projektu, sa više aspekata.
Koncert je realizovan u režiji Tadije Miletića, a uz klavirsku saradnju Vanje Štepanovića.
Bell’Opera je napravila odličan marketinški trik, kada je u goste pozvala simpatičnog deda Mraza koji je na kraju koncerta svima podelio bombone i novogodišnje ukrase. NJegovim rečima, ovaj zanimljivi program možemo da opišemo samo u tri reči: “Ma bravo, BRE!!!”
