Na njih sam nabasao kao i mnogi drugi mladi ljudi koji nisu studenti Fakulteta organizacionih nauka (FON-a) – na Instagramu. Oni su im se obratili, javili na njihove konkurse i – postali njihovi članovi.
Ja sam izabrao samo da im se javim i – uradim priču o njima, zakažem neke intervjue u budućnosti, kada to dozvole epidemiološki uslovi i naravno – vidim uživo neku od njihovih lakrdija.
Oni su studenti ili sada već diplomirani mladi ljudi koji grade svoje karijere, okupljeni u studentskoj organizaciji koja je zove Bufonerija. U korenu je francuska reč bouffon koja označava dvorsku ludu, ali je termin bufonerija dobio značenje lakrdija, šala, laka komedija…
Lakrdija je samo ono čime se oni bave u slobodno vreme, kada ne spremaju ispite. Šala i gluma su njihov hobi, izduvni ventil, a o tome kako, zašto i zbog koga, čega su postali lakrdijaši, odakle su pošli i gde su došli, tj, stigli i gde su sada, sasvim ozbiljno mi otkriva sedmoro mladih ljudi:
Milica Dobrojević
Oduvek sam volela glumu. Od malih nogu tražila sam mesto koje će mi pružiti dovoljno slobode da izrazim svoju kreativnost i gde će moj način razmišljanja i delanja naići na razumevanje. Oprobala sam se u raznim glumačkim školama, poluamaterskim trupama, ali sam uvek imala osećaj da nešto nedostaje. Često sam zato pravila pauze u kojima sam se preispitivala – da li i dalje želim da se bavim glumom?
Okolnosti su se menjale, ali je odgovor ostajao isti, a moja želja za „pravim mestom“ neuslišena. U sred jedne od nemilih pauza, našao me je oglas za „Pozorišnu nedelju“ Bufonerije.
Odlučila sam da odem. Pomalo uzbuđeno, a malo i sa tremom. Pojavila sam se ispred Doma kulture Studentski grad, gde su me dočekali nasmejani i entuzijastični ljudi. Nakon što sam im rekla svoje ime, napravili su mi pločicu na kojoj je pored imena bio i natpis „Proud to be an actor“ („Ponosna sam što sam glumica“, prevod autora). To me je zaista dirnulo.
To mi sada deluje kao znak, podsetnik da budem ponosna na svoje izbore i da ne žalim zbog duge potrage.
Slušajući prezentaciju, bila sam malo nepoverljiva – zvučalo mi je kao da je ono što srčani (i grlati) dečko govori sa pozornice izvučeno iz mojih misli i želja, pa je samim tim delovalo previše dobro da bi bilo istinito. Nakon radionice, vratila sam se kući ozarena.
Ulaskom u Bufoneriju, moj entuzijazam je samo rastao. U njoj sam otkrila svoje interesovanje za digitalni marketing, koje je odredilo moj dalji tok studija, a nadam se i buduću profesiju. Setila sam se koliko volim da pričam priče, koliko mi je nedostajala pozornica i shvatila sam da ne treba propuštati prilike.
Uz prijatelje koje sam ovde stekla, konačno sam pronašla svoje mesto, unutar našeg zajedničkog projekta, Malo mesta za kulturu…
Nevena Rudinac
Dan pred neki ispit na fakultetu, praveći pauzu od učenja, pustila sam sasvim slučajno epizodu Mentalnog razgibavanja. Gošća u emisiji je sa puno entuzijazma govorila o tome šta je Bufonerija, čime se bavi, ka čemu je usmerena. Shvatila sam da je reč o organizaciji mladih za koju nisam ranije čula i priča mi se jako dopala.
Neverovatnim sticajem okolnosti, poklopilo se da je ova emisija emitovana baš u periodu kada sam silno želela da pronađem neko amatersko pozorište, jer sam se glumom bavila još od osnovne škole. Zbog obaveza na fakultetu sam nažalost morala da je zanemarim i izuzetno mi je nedostajala.
Bufoneriju sam doživela kao nešto što će popuniti tu prazninu i omogućiti mi da se vratim glumi i umetnosti. Takođe, videla sam i priliku da steknem neku vrstu neformalne prakse iz oblasti menadžmenta ljudskih resursa, na koji organizacija polaže veliku važnost, a što je meni, kao psihološkinji, verovatan karijerni put.
Taj spoj lepog i korisnog je možda najlepši aspekt koji Bufonerija ima da ponudi. Zato sam ih odmah po saznanju zapratila na Instagramu i prijavila se na konkurs za nove članove istog trenutka kada je bio objavljen.
Nina Adžić
Tokom brucoških dana kratkotrajno sam bila član Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“. Konstantno rastuće obaveze na fakultetu nisu mi dozvolile da se posvetim svom hobiju na pravi način, pa amatersko bavljenje glumom biva odloženo.
Tokom poslednje godine studija, provela sam nekoliko meseci u teatru „Le Studio“. Tu sam upoznala jednu Nikolinu, sa kojom sam i kasnije ostala u kontaktu. Ona je ubrzo nakon toga upisala master studije Fakulteta dramskih umetnosti zajedno sa, ispostaviće se, direktorom Bufonerije.
Znajući da sam i dalje tragala za pozorišnom družinom, upravo mi je ona javila za njihov novi konkurs. Priključivši se ovoj organizaciji, konačno sam ostvarila svoj studentski san, iako kao već svršeni student – da budem deo ekipe koja će se kulturom baviti iz istinske ljubavi, a sve zarad humanosti.
Treća sreća, zar ne?
Aleksa Vesović
Sve je počelo mog prvog dana fakulteta, odnosno dana, kada se brucoši upoznaju sa fakultetom i svime šta on ima da ponudi. Grupe studenata dobijaju svoje mentore, upoznaju se sa profesorima i kolegama i na kraju im bivaju predstavljene mnogobrojne studentske organizacije na FON-u.
Gledajući tu listu, uvideo sam pri dnu organizaciju po imenu Bufonerija. U tom trenutku sam osetio ponos, jer sam znao da je to organizacija koju je moj brat pokrenuo najviše svojom inicijativom i radom.
Nažalost, taj ponos se pretvorio u osećaj potištenosti kada sam izašao na parking fakulteta gde su se sve studentske organizacije predstavljale brucošima za svojim štandovima, a Bufonerijinog štanda nije bilo nigde. Razlog tome je bio što je organizacija određen period vremena praktično prestala da postoji i nastavila je da radi isključivo kroz profil na Instagramu, kao što smo i sada primorani, ali je tada to bilo zbog nedostatka ljudi.
Te večeri, kada sam došao kući, popričao sam sa bratom i izneo mu svoju želju i predlog da ponovo pokrenemo organizaciju, sa idejom da mu pomognem u tome koliko god mogu. Nakon nekoliko dana, moj brat je odlučio da prihvati moj predlog i trenutno uživamo u plodovima našeg rada.
Miloš Mihajlija
Proleće 2019. godine. Sedeo sam s prijateljima u kafiću blizu FON-a (Fakulteta organizacionih nauka). Došao je jedan drugar i doneo papirić sa pitanjima sa Bufonerijinog kviza zanimljive kulture. Pitanja su bila odlična, znao sam odgovore na svih 10.
Odlazak na njihov štand u holu fakulteta je bio očaravajući – tu sam saznao da uskoro primaju nove ljude. Bilo je potrebno nekoliko intervjua i mesec dana kasnije, postao sam član Bufonerije. Moja prvobitna želja je bila da se bavim produkcijom, a ne da glumim u predstavama. Ipak, uživao sam u pripremi imitacije, koja je za mene bila sjajno iskustvo, jer sam na audiciji imitirao jednog profesora sa fakulteta.
Prevashodna moja motivacija za uključivanje u kulturni rad potiče od okruženja u kome sam rastao i ljubavi koju ka kultiru i umetnosti gaji i moja porodica. Želeo sam da svojim aktivnim učešćem doprinesem stvaranju vrednosti i možda podstaknem još neke mlade ljude da se uključe i daju svoj doprinos kulturnom stvaralaštvu.
Milutin Miljanić
Pre dve godine sam upisao Fakultet organizacionih nauka. Na prijemu brucoša, studentske organizacije na štandovima ispred fakulteta predstavljaju svoj program. Uz čak 14 organizacija, to čini ogromnu gužvu u dosta malom dvorištu.
Nakon što sam sa drugom obišao nekoliko najbližih štandova, ugledao sam jedan mali i crveni, koji se potpuno utopio između dva veoma posećena štanda, jednog koji je pripadao sportskoj i drugog međunarodnoj organizaciji. Primetio sam da stilizovani logo na tom omanjem štandu prikazuje pozorišne maske. Krenuo sam ka njemu, ignorišući dezorijentisane brucoše koji su naletali na mene. Vodila me je moja stara ljubav prema pozorištu.
Dočekao me je jedan visok momak, bradat i tršave kose, naš dragi direktor. Informisao sam se, popunio anketu i ostavio utiske da prenoće. Ubrzo sam odlučio: neću oklevati i priključiću se organizaciji već u prvoj godini studija.
Nakon primamljivog procesa selekcije, postao sam član Bufonerijine sekcije, a potom i čelnik Departmana za IT (Informacione tehnologije) i multimedije. Ostalo je istorija.
Igor Vesović
Želja zaista privlači prilike i one se često manifestuju na najskromniji način. Sreća je ponekad u tome da se opaze i upamte ti sitni i nenametljivi okidači zbivanja.
Bufoneriju je suštinski „okinula“ jedna poruka na Fejsbuku; koleginica me je pozvala na audiciju za FON (Fakultet organizacionih nauka) Talent show i to nakon što je ceo organizacioni tim upoznala sa mojim imitacijama profesora.
Poruka je glasila kratko i jasno: „Tražen si“.
Jedva sam se odlučio na korak da imitiram profesore pred dekanom, nastavnim kadrom i studentima. Bojeći se da nastupim sam, povukao sam još dvoje kolega sa mnom i zajedno smo, sasvim neočekivano, napravili senzaciju! Taj nastup je snimljen i postao je viralan. Nakon punih 7 godina, još uvek se deli među novim generacijama studenata.
Tada mi je jedan asistent otkrio da je na FON-u nekada postojalo Akademsko kulturno društvo. To otkriće i opšta oduševljenost inspirisali su poduhvat da studenti FON-a postave pozorišnu predstavu.
Odluka je pala da to bude Nušićev „Dr“, a priprema komedije je uslovila da sam projekat ponese naziv „Bufonerija“. Lekcije koje su pratile tada plemenit i lakoveran zanos da sasvim samostalno napravimo jednu tako veliku i ambicioznu ansambl predstavu, postale su temelj ideje o jednom novom i samoorganizovanom pozorištu. Temelj ideje koja raste sve do danas.
Za kraj, recimo i to da su govornici „spakovani“ po azbučnom redu (najpre mlade dame, a potom i gospoda), sa izuzetkom Igora koji je trenutno na poziciji direktora ove organizacije i „glavni krivac“ za sve ono što ovi mladi ljudi osmišljavaju i realizuju. Za vreme karantina pripremili su novi projekat, o kome ne žele mnogo da govore, ali se iskreno nadaju da će i on uskoro biti premijerno prikazan.
Takođe, sledeće godine će biti 10-ogodišnjica kako je Igor angažovan na ovom projektu, pa sam mu, s tim u vezi, dao težak zadatak da opiše Bufoneriju u 10 reči… Ostao nam je dužan taj odgovor, prema tome, stay tuned..
