Snežana Savičić Sekulić

U dosadašnjoj karijeri ostvarila je značajne uloge sopranskog faha, pevajući u operama “Rigoleto”, “Lučija od Lamermura”, “Figarova ženidba”, “Turandot”, “Boemi”, “Travijata”, “Seviljski berberin”, “Đani Skiki”, “Mandragola”. Neguje i koncertno pevanje, te nastupa na brojnim festivalima i peva i druga muzička dela, pored opere

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, između ostalih i nagrade “Biserka Cvejić” za najboljeg studenta solo pevanja.

Živi u Beogradu, udata je i majka dvoje dece.

Upravo je dobila nagradu “Zlatni beočug” Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koja će joj svečano biti dodeljena na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 21. maja.

Tim povodom, u razgovoru za MuzikuPasionatu kaže:

U svakoj ulozi pronalazim novu inspiraciju

Kada ste imali prvi susret sa operom? U kom momentu ste znali da ćete postati operska pevačica, da će to biti Vaš poziv?

U osnovnoj školi sam volela da imitiram operske pevače, posebno Lučana Pavarotija. Imitirala sam i glumce i to je ubrzo primećeno u školi. Neverovatno je koliko sam uživala da na odmoru imitiram neke sekvence iz filmova ili serija i uživala sam u aplauzu koji bih dobila na kraju od svojih drugara. Kako je dolazio period puberteta, ja sam postajala stidljiva i često sam sama pevala u kući. Počela sam da uživam u melodijama koje sam pevala i primećivala da mogu otpevati izuzetno visoke tonove. Tu se umešala moja nastavnica muzičkog vaspitanja, gospođa Vesna Sladojević koja mi je pomogla da se odvažim i počnem da vežbam za prijemni ispit za srednju muzičku školu. Želja da usavršim pevanje tada je postala potreba i nešto o čemu sam počela sanjati – opersko pevanje. Kalasova je bila moja inspiracija, kao i Kabalje. Slušala sam duet Kabalje i Fredi Merkjurija 1988. godine. Bila sam tada tek šesti razred i nisam ni slutila šta će mi se nešto prelepo dogoditi 23 godine kasnije – da ću pevati duet upravo sa takvom primadonom kao što je bila Monserat, i to u Beogradu.

Nedavno ste pevali Violetu Valeri u Čačku. Kakvi su Vaši utisci?

Utisci iz Čačka su izuzetno lepi. “Travijata” kao opersko remek-delo nikoga u publici ne ostavlja ravnodušnim. Travijata je najizvođenija operska predstava na svetu. Kulturni centar u Čačku je bio ispunjen do poslednjeg mesta. Na kraju predstave publika nas je nagradila iskrenim aplauzom i ovacijama.

Pripremate ulogu Đilde u Verdijevom “Rigoletu”, čija je premijera odložena. To je uloga sa kojom ste debitovali na kraju studija, mora biti da ste uzbuđeni. Imate li nove informacije kada ćemo gledati predstavu, pošto nije na repertoaru.

“Rigoleto” se ponovo vraća na repertoar posle pet godina pauze. Uloga Đilde za mene ima posebno mesto u mojoj karijeri. To je uloga koja me je ,,lansirala” među zvezde još kao studentkinju. Tadašnji direktor opere Predrag Protić, čuvši me na koncertu sa Umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane “Stanislav Binički”, prišao mi je i pitao da budem u podeli “Rigoleta” jer je smatrao da je to uloga koju treba da pevam. Nisam ni slutila koliko je bio u pravu. Uloga je kao pisana za moj glas. Evo, posle 24 godine od debija pevam je sa istim žarom i radošću. Dve predstave su otkazane sada u martu, zbog aktuelnih dešavanja u zemlji i štrajka ansambla, ali se nadam da će do kraja sezone svakako biti na repertoaru, jer smo je u potpunosti obnovili i spremili.

Možete li otkriti neku ekskluzivnu informaciju o novoj produkciji “Rigoleta”, šta nas očekuje?

Dekor, režija i kostimi su postojeći. Režiju je obnovila Ivana Dragutinović Maričić. U podeli su nova imena, nove pevačke snage i nade. Reč je o izvrsnim mladim pevačima. Publika sa nestrpljenjem piše i pita za izvođenja, jer već dugo želi da se “Rigoleto” nađe na repertoaru Narodnog pozorišta. Publika se mora osluškivati, mi smo u teatru zbog publike, pre svega. Teško je dati predviđanje šta nas očekuje, budući da su društveni odnosi na velikom, a možda mogu reći i večitom ispitu – da li ljudi? Od pozitivnog ili negativnog odgovora zavisiće i to kada ćemo se svi zajedno vratiti na scenu.

Trenutno je u muzeju Narodnog pozorišta izložba Dragana Stevovića “Pučinijeve heroine”. Vi ste tu kao Liu i Mimi, ako ne grešim? Još jedno priznanje Vašem radu?

Gospodin Dragan Stevović je autor značajne izložbe pod nazivom “Pučinijeve heroine“ koja je otvorena u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Biti deo iste je, složićete se, privilegija i čast. Povod za priređivanje iste je 100-godišnjica od upokojenja Đakoma Pučinija. Tokom karijere sam imala priliku da tumačim četiri Pučinijeve junakinje u više domaćih i stranih produkcija. Reč je o ulogama Mizete i Mimi u “Boemima”, Laurete u operi “Đani Skiki” i Liu u operi “Turandot”.

U Beogradu sam pevala premijeru “Đani Skiki” 2006. godine. Bila je to za mene prva Pučinijeva uloga koja mi je donela mnogo lepih kritika, ali i još mnogo više lepih uspomena. Kasnije su usledile premijere u Hrvatskom nacionalnom kazalištu u Splitu – kao Mizeta, a zatim, nekoliko godina kasnije, pevala sam drugu produkciju i premijeru u Hrvatskom nacionalnom kazalištu u Zagrebu. Jedna predstava je bila posvećena 90. rođendanu njihove velike operske umetnice Sene Jurinac. U Beogradu sam godinama pevala Mizetu u “Boemima”, a 2018. godine sam debitovala i kao Mimi u istoj operi. Takođe mi je bilo drago da sam 2022. godine pevala predstavu koja je bila posvećena Predragu Protiću, koji je režirao naše “Boeme”, dok je dirigovao maestro Bojan Suđić.

O Vašim nastupima, kojih ima dovoljno za 3-4 intervjua, da bismo sve nabrojali. Pomenimo neke: pevali ste kao gost Monserat Kabalje u Areni 2011. Recite nam nešto o tome.

Koncert u Areni sa Monserat Kabalje svakako zauzima posebno mesto u mojoj karijeri. Upravo zato što mi je bila uzor tokom mog školovanja pa sve do danas. Moja profesorka gospođa Radmila Smiljanić mi je često znala reći da piano tonove kako ih ja pevam, ima samo Kabalje, a ja bih tada odmah sela „da se ne onesvestim“, jer sam Monserat obožavala. Zahvalna sam mojoj profesorki što mi je pomagala da izgradim samopouzdanje i što je uvek bila velika podrška u mom muzičkom stasavanju i sazrevanju. Takođe, i ona je prisustvovala koncertu u Areni, verujem – ponosna na svoju učenicu. Da se vratim mom doživljaju ličnosti primadone Kabalje. Ona je mogla i uspevala da otpeva doslovno sve. Njen glas imao je istovremeno i snagu, i piano, i emociju, veliki opseg, nežnost, jedinstvenu izražajnost, istančanost… Različitost izraza od Vivaldija do Verdija, Vagnera – kažem i tvrdim da je mogla da peva dela iz svih epoha. Zato je s pravom i nosila titulu „La Superba“ – Veličanstvena. Stajati sa njom na sceni i dobiti komplimente od takve umetničke veličine kao što je ona, bio je i ostao Božiji blagoslov za mene.

Pisao sam ovde već o “Karmini Burani” kojom je zatvorena sezona u Narodnom pozorištu 2022. godine. Vi ste pevali sopransku rolu, dirigovala je Dragana Radaković, rekli ste da je to bila Vaša peta produkcija Burane. Da čujemo Vaše utiske.

“Karmina Burana” kojom smo zatvorili sezonu 2022. godine, bila je svakako događaj sezone, bez imalo preterivanja. Broj izvođača na velikoj sceni Narodnog pozorišta bio je impozantan. Tri hora – dva velika mešovita hora i jedan dečiji, orkestar u punom sastavu sa udvostručenim deonicama. Scena je bila proširena do samih sedišta, scenografija sa izuzetnim svetlosnim efektima. Solisti su bili: Dragutin Matić, bariton, Stevan Karanac, tenor i moja malenkost, na čelu sa maestrom Draganom Radaković. Pozorište ispunjeno do poslednjeg mesta, zaista jedno uzvišeno veče. Tada je to bila moja već peta produkcija “Karmine Burane”. U međuvremenu, tokom protekle tri godine dogodile su se još dve produkcije na otvorenom, pod vođstvom maestra Bojana Suđića i zajedno sa Horom i orkestrom RTS.

I publika i kritičari su bili oduševljeni ovim koncertom. Između ostalog je primećen i pohvaljen nastup mališana iz hora Dečijeg kulturnog centra koji su nosili plavo-zelene kostime, a Vaša haljina je bila zelena, dok je Draganina bila plava. Rekli ste mi već ranije da se to desilo slučajno?

Istina, dobili smo odlične kritike. Hor Dečijeg kulturnog centra je briljirao, svakako zahvaljujući odličnoj dirigentici Neveni Ivanović, koja ih već godinama predano vodi i neguje lepotu dečijih anđeoskih glasova. Pored dečjeg hora RTS – „Kolibri“, hor DKC je sigurno jedan od najreprezentativnjih dečijih horova u Srbiji. Moja kćerka je sedam godina pevala u horu „Kolibri“ i vrlo pomno sam pratila i uživala u svemu što rade. To je veliki rad, odricanje i svakako nije lako raditi sa decom, ali je verovatno najlepše. Te večeri su oni zaista zablistali kao neke zvezdice na koncertu. Sasvim slučajno, verujte na reč, boje naših haljina su se idealno slagale sa njihovim kostimima, dok su i svetla bila u tim bojama, tako da je sve ispalo u potpunosti usaglašeno. Sve se uklopilo u čudesnu celinu glasova, zvukova i boja.

Vaša druga produkcija Burane u Beogradu je bila 2002. na Kolarcu, kad je dirigovala divna Dara Matić Marović. Bez želje da upoređujemo nju i Draganu, recite nam i o tom nastupu nešto, sa kojim kolegama ste pevali?

“Karminu Buranu” koju spominjete, pamtim kao da je bila juče. Moja prva Burana u životu sa velikom i neponovljivom Darinkom Matić Marović. Solista je bio Nikola Mijailović. On je pevao i tenorsku i baritonsku ulogu. Koncert je bio proslava 65. godina postojanja Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Koncertna dvorana Kolarca je bila dupke puna. Sećam se da smo pred kraj „disali na škrge“. Ipak, bilo je veličanstveno.

Pevati Karminu sa Darom bila je zaista privilegija. Ja sam 2001. godine svoj prvi nastup na Bemusu imala upravo sa gospođom Darinkom i Akademskim horom „Collegium Musicum“. Pevala sam delo Hildegard fon Bingen, a reč je o responzorijalnom pevanju iz 11. veka. To je razlog zašto sam se na Karmini sa Darom osećala ugodno, jer smo se već odlično upoznale. Oba izvođenja Karmine Burane su snimljena, kako ranije iz 2002. tako i kasnije iz 2022. godine, što je kapitalno nasleđe, bar za mene. Svako od njih ima svoj izraz i posebnost. Zato danas, sa prilične vremenske distance, sagledavam lepotu umetnosti koja nam daruje slobodu da budemo upravo ono što jesmo, nesputani da rastemo i sazrevamo težeći savršenstvu izraza.

Posle te “Karmine Burane” na Kolarcu, moja saradnja sa profesorkom Darinkom je uspešno nastavljena i trajala je preko petnaest godina, zapravo sve dokle god je profesorka bila aktivna kao dirigent. Posle toga smo ostale doživotni prijatelji. Sa „profom“ Darom sam proputovala pola Evrope. Imala sam čast i sreću da sam je imala za tako bliskog i iskrenog prijatelja. Naučila sam mnogo kroz rad i druženje sa njom. Jedinstvena ličnost! Sa radošću mogu da posvedočim da je puno volela našu porodicu i da je bila naš čest i uvek rado viđen gost. Slava joj, neka počiva u večnom miru.

U neobaveznom razgovoru ste mi pomenuli nastupe u Splitu, pevali ste Mizetu u Boemima u Hrvatskom narodnom kazalištu, a nastupali ste i na festivalu Splitsko ljeto?

Grad Split sam zavolela još davne 2007. godine. Bila je to moja prva produkcija “Boema” i debi u ulozi Mizete. Sve ukupno, dva nezaboravna meseca koje sam provela u tom gradu. Podela za “Boeme” bila je vrhunska, na čelu sa svetskim priznatim dirigentom Ivanom Repušićem. Sećam se interesantnog naslova u Jutarnjem listu – „Hajduk je izgubio, ali je Splitska opera dobila“. Dobila sam tada sjajne ocene. Ta produkcija mi je jedna od dražih u životu. Ponovo sam se vratila, pre nekoliko godina, u taj divni grad na festival „Splitsko ljeto“. Tada smo naš renomirani gitarista Nemanja Bogunović i ja zajedno sa gudačkim kvintetom na Kaštilcu izveli umetnički program, s kakvim smo nastupili u Karnegi holu u Njujorku. Iako su u pitanju bila dva različita kvinteta, prosto se ne zna koji je bio bolji – splitski ili njujorški.

Pored toga, pevali ste i na drugim festivalima, na Ohridskom letu, na Beogradskim i Novosadskim svečanostima… Koliko se festivalski nastupi razlikuju od pevanja u “klasičnoj” operskoj produkciji? 

Razlika je u procesu koji je u teatru kao po šemi jasno usvojen i ustaljen. Dok se redovne repertoarske predstave igraju, nove se pripremaju i po više meseci, a sve je to istovremeno kontinuitet koji je svakodnevno prisutan. Festivali na kojima gostujemo, ako su koncerti u pitanju, traju najviše dve do tri nedelje i to u okviru festivala koji imaju mnogo različitih sadržaja, umetnika i svako veče može biti drugi program. Ponekad se na festivalima zadržimo samo tri dana. Važno nam je da se adaptiramo na klimu, koncertni prostor, da stignemo da upoznamo mesto susreta, zatim i umetnike – koliko to bude moguće, dok se po završetku nastupa vraćamo kući.

Međutim, ako je predstava u pitanju, takođe proces postavke režije traje prosečno dve sedmice. U Operi je to uvek mnogo temeljnije i sistematičnije, pa samim tim i duže.

Nastupala sam na mnogim festivalima: Ohridsko leto, Koncerti na Kampidolju, Bemus, Nomus, Nimus, Dani Vlade Miloševića, Kotor Art, A Tempo, Budva Grad teatar, Splitsko ljeto…

Moram da naglasim da ću moj celovečernji koncert na festivalu Bemus 2003. godine pamtiti kao vanserijski uspeh za mene. Dobila sam zaista fenomenalne kritike u nekoliko novinskih listova. Festivali privuku svu pažnju kritičara, novinara. Jednostavno morate biti primećeni, pa time i raste odgovornost što ste tu u centru zbivanja.

Možete se pohvaliti velikim brojem nastupa van Srbije, između ostalih, pevali ste širom Evrope, po Hrvatskoj, Rumuniji, Rusiji, tu je nastup u Karnegi holu… Da li sa nekog od njih nosite baš posebne, neobične uspomene koje biste podelili sa nama?

Svako gostovanje ću pamtiti po nečemu ili po nekome. Koncert u sali Gavo u Parizu i u Karnegi holu u Njujorku se izdvajaju po tom što je moj muž bio uz mene i što sam znala da je u publici. Ta podrška, ljubav i taj jedinstven trenutak koji delimo sa onima koje volimo je neponovljiv. Stoga i neprocenjiv. Nastup koji takođe pamtim je gostovanje u Petrogradu, u Aleksandrinskom teatru. Izvodili smo “Mandragolu” našeg kompozitora Ivana Jevtića. To je najstariji teatar u Petrogradu, nestvarno lep i raskošan. Dobila sam u znak njihove zahvalnosti ogroman buket crvenih ruža. Sutradan sam, pre odlaska na aerodrom, ranim jutrom metroom otišla na drugi kraj grada u Lavru Svetog Aleksandra Nevskog. Došla sam pre nego što su otključali kapiju vernicima i posetiocima. Bilo je mračno jutro, iako je ruski sever poznat po belim noćima. Položila sam ruže na grob Svetog Aleksandra Nevskog i zahvalila se Bogu za uspešnu predstavu, sa željom i molitvom da opet dođem u Petrograd. Nedugo posle toga, pošto moj suprug služi u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu kao sveštenik, Patrijarh moskovski i sve Rusije gospodin Kiril poklonio je kivotić sa česticama moštiju Svetitelja koje su u našem hramu u Beogradu. Moja radost je bila prevelika što sam verovala da treba baš tamo da priložim taj čudesan buket.

Takođe, nastupali ste i sa brojnim orkestrima i sarađivali sa istaknutim dirigentima. Siguran sam da su Vam svi oni podjednako dragi, ali da li ipak možete da izdvojite neki nastup koji ima posebno mesto u Vašem srcu?

Koncert u Amsterdamu, autorsko veče naše divne kompozitorke Isidore Žebeljan. Prerano nas je napustila. Taj koncert sam pevala sa kamernim orkestrom koji su sačinjavali profesori sa FMU i sa pijanistom Aleksandrom Šandorovim. Sećam se tog nastupa sa velikim zadovoljstvom i emocijama. Draga Isidora je bila u publici, uvek sa osmehom na licu. Tog koncerta se često setim. Takođe, pominjali smo “Karminu Buranu”. Karmina na otvorenom na rimskom trgu Kampidoljo je takođe doživljaj koji rado pamtim. Rimski simfonijski orkestar bio je tada pod upravom maestra Silvija Barbata. Činjenica da u Večnom gradu pevam, na latinskom jeziku, upravo takvo remek delo i da poslednja fraza koju izgovaram „odlazi u večnost“… Dulcissime totam tibi subdo me.

Zatim, koncert u Bečkoj državnoj operi. Nastupili su najuspešniji stipendisti centralne i istočne Evrope u organizaciji CEE Muzikteatra, čiji sam stipendista bila pune tri godine. Pratila me je tada na klaviru vanserijska umetnica Speranca Skapući, svetsko poznato ime i jedno od najvećih dirigentskih imena današnjice. Ona je istovremeno i pijanista i dirigent. Ušla je u istoriju kao prva Italijanka koja je dirigovala u Milanskoj skali.

Imate li omiljenu ulogu, od ovih koje ste pevali do sada? Ili je možda omiljena uloga neka koju još uvek niste ostvarili, koju priželjkujete i kojoj se nadate?

Teško je izdvojiti samo jednu ulogu. Svakako, Đilda je najdraža jer je bila prva, a donela mi je mnogo uspeha i samopouzdanja, pa čak i nagradu UMUS. Druga uloga koju volim da pevam i za nju uvek iznova pronalazim novu inspiraciju je Violeta Valeri. Lučija od Lamermura je odmah pored dve navedene. Izuzetan izazov za pevača, kao jedna od najzahtevnijih sopranskih uloga ikada napisanih. Ako priželjkujem neku novu ulogu, neka to onda bude Ana Bolen od Donicetija.

S tim u vezi, da li postoji operska kuća / festival gde biste želeli da nastupate? Nastavno na to, neki kolega, koleginica sa kojima biste želeli da sarađujete?

Neću preterati ako kažem da ne priželjkujem ništa konkretno. Puno toga sam već uspela i zaista sam Bogu zahvalna što sam imala priliku toliko toga da otpevam. Da li je to moje osećanje i reakcija na moju ostvarenost i zadovoljstvo koje osećam ili je to manjak ambicija, ne smem da tvrdim. Sve je dolazilo spontano i tako sam gradila celu svoju karijeru. Uvek su me pozivali ili sam sama sebi otvarala vrata svojim pevanjem. Svakako, ne bih imala ništa protiv da nastupam na važnim scenama i sa odličnim kolegama. Evo, ako moram, pomenuću jedan festival koji posebno volim, onaj u Salzburgu.

Pevali ste i mnoga druga vokalno-instrumentalna dela pored opere. Tu su simfonije, rekvijemi, rukoveti… Koliko je to drugačije od opere i da li zahteva dodatni trud i angažovanje?

Moj profesionalni put sam gradila istovremeno i kao operski i kao koncertni pevač. Na svom repertoaru imam oko 50 vokalno-instrumentalnih dela, od kojih sam neke poput “Karmine Burane”, Mocartovog “Rekvijema”, Pergolezijevog “Stabat Mater” i mnogih drugih, pevala i po više desetina puta. Moram da kažem da sam bila počastvovana time što sam preko deset godina bila redovan gost u nekim zemljama i na festivalama, gde sam pevala ova dela, među kojima su to bila i prva izvođenja u tim zemljama.

Prvi Verdijev “Rekvijem”, Betovenovu “Devetu simfoniju”, Mocartov “Rekvijem”, Glierov “Koncert za glas i simfonijski orkestar” i još nekoliko dela sam pevala premijerno u Crnoj Gori. Šumanovo delo “Raj i Peri” sam pevala u Brnu, u Češkoj. Dirigovao je sjajni Aleksandar Marković i to je bilo takođe izuzetno iskustvo.

Imali smo dva koncerta na sceni Janaček narodnog divalda sa Brnskom filharmonijom. Malerova simfonija hiljade u Sava Centru. Zamislite samo tačno 1000 izvođača na sceni! Delo pisano za 8 solista. Bojan Suđić je maestralno dirigovao. To je, po mom mišljenju, jedno od izvođenja gde se osećate tako moćno i odgovorno u isto vreme, da se mora pamtiti ceo život.

Razlika je u tome što u operi imate kostime, glumite i koristite scenske pokrete, dok je na koncertima sav fokus na vašem glasu. Koncert zahteva potpuni mir i apsolutnu kontrolu glasa, gde sve emocije pokazujete samo kroz ton. U operi, opet, pokret doprinosi drugačijoj ekspresiji i drugačiji doživljaj kako umetniku, tako i publici.

Možete li se setiti neke anegdote sa nastupa, nešto što je bilo neobično, smešno, tužno…?

Prisetila sam se predstave “Figarova ženiba” u Nacionalnoj operi u Bukureštu. Pevala sam ulogu Suzane. U Bukureštu je suflerska rupa na sredini scene. U jednom trenutku, pred početak dueta Suzane i Grofice, Suzana se pripremi da uzme olovku i papir i čeka da joj Grofica diktira. Kada sam izašla na scenu, nisu stavili olovku i papir i ja sam tokom rečitativa otrčala do suflerke i pokušala da joj objasnim da mi da parče papira i olovku ako ima. Pored nje je bila torbica, izvadila mi je olovku za oči i neki duguljasti papir. Sve smo nekako uspele na brzinu, da izgleda kako navodno pišem. Posle sam pitala rumunske pevače šta piše na papiru, jer je već nešto zabeleženo. Objasnili su mi da je to bio spisak za pijacu. Posle sam je u šali pitala da li je sve sa spiska uspela da kupi ili je pisala novi?

Dobitnik ste brojnih nagrada. Koliko su Vam one bitne, da li ih smatrate potvrdom dobrog rada i podstrekom za dalje usavršavanje?

Nagrade nas uvek obraduju, nadahnu, uvere da smo primećeni, poštovani. Ne smemo se zaneti ili razočarati ako ih ne dobijemo. Možda su u tim ranim godinama potrebnije, jer sumnjamo u sebe, ne poznajemo svoje mogućnosti i kapacitete. Tokom studija i na početku karijere svaki korak se meri, procenjuje, često i kritikuje. Meni su tada nagrade puno značile. Bile su mi, zaista, kako se kaže „vetar u leđa“. Kasnije, kada sam se upoznavala sa načinom razmišljanja starijih, zrelijih i iskusnijih, prihvatila sam da nije sve tako jednostavno. Nagrade su često rezultat upornosti, a ne samo kvaliteta.

Snimili ste delo ”Krhotine leda” našeg kompozitora Ivana Jevtića za kuću Mandala / Harmonia mundi iz Pariza. Koliko je to pomoglo promociji srpske muzike i kulture u svetu?

Gospodin Ivan Jevtić je veoma značajno ime u srpskoj kulturi, istovremeno kod nas, ali i u svetu. Imala sam zadovoljstvo da pevam dva kapitalna dela koja je Jevtić napisao. Prvo delo su “Krhotine leda”, na stihove švajcarske pesnikinje Irene Špajzer. Delo se našlo na kompakt disku koje je objavila izdavačka kuća Mandala te godine u Parizu. Drugo delo je komična opera “Mandragola”, koje je poručena od strane Madlene Cepter. Opera “Mandragola” je gostovala u Petrogradu i Mariboru. Oba dela, osim premijere, tog prvog izvođenja kojim je dirigovao Olivije Granžan, dirigovala je sjajna maestra Vesna Šouc, sa kojom sam veoma mnogo sarađivala na brojnim drugim delima. Smatram da je potrebno da negujemo i čuvamo i savremene vrednosti poput gore navedenih dela Ivana Jevtića. Već sam pominjala koncert u Amsterdamu Isidore Žebeljan. Pevala sam i dela našeg akademika Dejana Despića. Sve troje – Žebeljan, Jevtić i Despić su istaknuti akademici Srpske akademije nauka i umetnosti. Svako od njih je na svoj način doprineo promociji naše kulture. Ostavili su nam kapitalna dela u nasleđe. Pored njih, tu su i mnogi drugi sa kojima sam sarađivala: Kosta Babić, Aleksandar Vujić, Miroljub A. Rasinski, Stanko Šepić, Vera Milanković i mnogi drugi.

Pomenimo i Vaš edukativni rad. Od 2001. do 2011. ste bili predavač solo pevanja na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Od 2017. ste gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Šta je najvažnije što želite da naučite svoje studente, koji je najvredniji savet koji im dajete?

Izuzetno volim pedagoški rad. Iskustvo koje stičemo na sceni treba nesebično deliti sa mladim i talentovanim ljudima. Tamo gde smo mi grešili, ne moraju oni. Od nedavno nisam više zvanično na Fakultetu savremenih umetnosti. Želela sam da se posvetim više svojoj rođenoj deci. I dalje povremeno držim časove onima koji to žele. Zvanično sam u pedagogiji provela čitavih 17 godina. Rad sa mladim ljudima nadahnjuje i ne postoji ništa lepše kada vidite rezultate tog zajedničkog rada. Mnogi moji studenti su sada uspešni, ozbiljni i ostvareni umetnici. Srećna sam zbog toga. Danas smo kolege, pre svega, ali i prijatelji. Najvažniji savet im je da veruju u sebe, ali da se nijedan san ne ostvaruje preko noći. Ništa što je „instant“ ne može da traje dugo. Rad i trud se nagrađuju, ali je potrebno vreme da bismo videli te plodove. Isto kao seme koje bacimo u zemlju, potrebno je čekati da biljka proklija, da poraste, procveta i tek na kraju daje svoje sočne i zrele plodove. U međuvremenu, potrebno je mnogo pažnje i strpljenja da se ni sa jednim od ovih međusobno uslovljenih procesa ne prenagli.

Pre nekoliko dana sam se vratila iz Crne Gore, gde sam bila član žirija na 50. jubilarnom festivalu mladih Crne Gore. Videla sam i čula mnogo talentovane i divne dece. Mladost nadahnjuje. Ona je naša budućnost. Volim da vidim tu želju da uče, da rastu, da uspeju. Oni su čiste duše u svojim stremljenima da stvaraju. Ako im imalo budem mogla pomoći da ostvare ono što su zamislili, biće to za mene istinska radost, jer u njima prepoznajem sebe kakva sam bila na svojim počecima.

Za kraj, nekoliko pitanja o Vama van scene, ako dopustite. Da li imate neku rutinu, kako provodite dan pred predstavu? Šta radite posle predstave?

Trudim se da na dan predstave potpuno zadržim fokus i svoj unutrašnji mir, jer tako čuvam svoje emocije za samu predstavu. Vremenom su se stvari menjale, pa sam tako i ja menjala neke svoje navike. Upoznavajući sebe, pravila sam i loše procene – šta da jedem, kada da se upevam.

Pre nego što sam postala porodična žena, tj. majka dvoje zlatne dece, mogla sam da spavam duže, da više budem usmerena na sebe, ali sada, kada imam sina i ćerku – i kada stan nije samo „moj prostor“, našla sam model kako da se izolujem i da nikoga ne remetim tim svojim pripremama. Moja deca su danas velika i sve razumeju, tako da je sada sve značajno lakše. Bilo je najteže kada su bili bebe. Tražili su mnogo više pažnje. Volim da skuvam nešto ukusno što želim da jedem, jer je potrebno imati i sačuvati energiju do 11 sati uveče.

Takođe, najradije dolazim u operu dva do tri sata sata pre predstave kako bih makar pola sata pred predstavu bila našminkana i obučena. Tada nakratko proverim glas, da se uverim da li sam se upevala dovoljno. Posle predstave, često volim da dođem peške kući, pošto ne živim daleko od pozorišta. Količina adrenalina je uvek velika i ta šetnja me potpuno opusti.

Imate li hobi, čime se bavite u slobodno vreme? Kako provodite vreme sa porodicom?

Volim da šetam, da vozim bicikl, da igram tenis, najčešće dubl. Porodično je najzanimljivije, jer tu ispitujemo granice izdržljivosti tela, ali i duha. Ponekad to pređe u ozbiljno rivalstvo. Porodična putovanja me istinski usrećuju. Bio to Pariz, Minhen, Beč, Ljubljana, uvek je neponovljivo samo da smo zajedno. Takođe, volim da kuvam za svoju porodicu. Nedeljni ručak je nešto što iščekujemo sa radošću, jer nikuda ne žurimo. Posle Liturgije, prvi obrok je neopisivo ukusan. Nedelja popodne je dan za prijatelje, jedino tada smo najčešće svi slobodni i dobro raspoloženi.

Da možete da izaberete vreme i mesto gde biste otišli?

Prvo mesto koje mi je palo na pamet je moja rodna kuća u Bosni i moje detinjstvo. Zamišljam naš porodični ručak kako smo svi na okupu. Bežbrižni i srećni. Ne bih se dugo zadržala tamo, jer sam potrebna mojoj deci, ali bih volela da se sretnem sa onima koje dugo nisam videla, jer više nisu na ovom svetu.

Razmišljate li o tome da jednog dana napišete autobiografiju?

Svakako da bi bilo lepo da sve ono što sam radila i stvarala bude na jednom mestu, lepo ilustrovano, sa puno detalja, dragih imena i saradnika sa kojima sam delila scene i koji su moju biografiju učinili bogatijom. Autobiografija je preslikan život u malom. Pre svega zbog moje dece, kao i dragih prijatelja i publike, mislim da bi to bilo dragoceno.

Da li biste Vi još nešto pomenuli, izdvojili kao bitno?

Bilo mi je zadovoljstvo što smo razgovarali, nadam se da će čitaocima biti zanimljivo. Mislim da treba ostaviti ponešto i za sledeći razgovor. I, naravno, za druge značajne umetnike koji se trude da ovaj svet učine lepšim mesto za život.

Rekli su o njoj: 

“Snežana je sopran anđeoskog glasa. Srećna sam da je upravo ona moja gošća na koncertu u Beogradu”.

Monserat Kabalje, operska diva

“Predivna Snežana Savičić Sekulić kao Nineta svojim toplim, nežnim glasom i vanserijskom muzikalnošću pokazuje da i Srbija može imati svoju Lučiju Pop”.

Isidora Žebeljan, kompozitor

“U Verdijevom Rekvijemu Snežana pokazuje sve svoje kvalitete: dramatsku ubedljivost, bogatstvo kolorita, kontraste moći velikog operskog glasa i istančanih, nebeskih pijana u lirskim momentima koji nas dovode do katarzičnog vrhunca”.

Prof. dr Sonja Marinković, muzikolog